ADAPTACIJA DECE U PREDŠKOLSKOJ USTANOVI

ADAPTACIJA DECE U PREDŠKOLSKOJ USTANOVI

Deca adaptaciju na brtić doživljavaju kao suočavanje sa nepoznatim prostorom, u kojem ih roditelji ostavljaju sa nepoznatim osobama.

Uspeh adaptacije
Dečiji psiholozi preporučuju da se mališan upiše u jaslice ili pre navršenih godinu i po dana ili posle treće godine. Jer, za period između druge i treće godine su karakteristični strahovi poput: straha od nepoznatih vršnjaka, nepoznate sredine, poromene načina života… Treba znati da, što je dete mlađe, to se brže adaptira na nepoznat prostor, nove ljude, novo okruženje.
Uspešnije prolagođavanje zavisi i od prilagođenosti vrtića dečijoj prirodi (uslovi za aktivno učešće dece…) od individualnih svojstva ličnosti deteta, od procesa sazrevanja i integracije u socijalnu sredinu, od raznovrsnih i bogatih socijalnih iskustava.

Neki od praktičnih saveta radi uspešnije adaptacije deteta
Nekoliko dana ranije, objasniti detetu razloge njegovog ulaska u jedan novi svet. Roditelji moraju imati poverenja u instituciju kojoj ostavljaju dete. Svaku njegovu nesigurnost dete će osetiti. Roditelj svojom reakcijom mora da pokaže detetu da ga ostavlja u sigurne ruke i to tako što odlučno svoje dete predaje vaspitaču bez nepotrebnog zadržavanja i ispitivanja vaspitača jer to pokazuje detetu da je i roditelj, kao i dete nesigurno, što uliva dodatni strah kod deteta.
Tolerisanje donošenja omiljenih igračaka u vrtić, obezveđivanje deci nečega što može biti samo njihovo, spavanje sa omiljenom igračkom, brižan i odmeren odnos vaspitača kako bi se dete osećalo prihvaćenim, uvaženim. Verovatno se dete neće buniti baš prvoga dana u vrtiću, jer je tada i dalje fascinirano novinom, već malo kasnoje. NJegovo negodovanje posle nekog vremena je uobičajeno i normalno, i predstavlja samo znak da je dete zdravo i vezano za svoju porodicu.
Adaptiranje se ne treba prekidati (da ostanu kod bake, deke..) jer se time detetu šalje poruka da ako dovoljno plače i pravi scene ne mora u vrtić. Ponovna adaptacija je uglavnom mnogo teža nego prvi put, i traje duže, bez potrebe, a deca više pate.
Detetov do tada ograničeni svet na porodicu i užu familiju, sada se širina novu sredinu, nove odrasle nepoznate osobe, mnogo vršnjaka i delimično izmenjen dnevni režim. Zbog svega toga, dete bi trebalo da krene onda kada je za to spremno, a to je njčešće oko treće godine života. Kada detetu krene da bude dosadno kod kuće i traži društvo vršnjaka, onda je vreme za vrtić. Period prilagođavanja na nove promene može da traje različito dugo, što zavisi kako od samog deteta, tako i od saradnje roditelja sa vaspitačima. U najvećem broju vrtića adaptacija traje nekoliko nedelja, mada taj proces može da traje i znatno duže. U periodu adaptacije dete polako pronalazi svoje mesto u grupi. Neka deca se generalno lakše adaptiraju na promene, uklapaju u novu sredinu i uspostavljaju kontakt, dok kod nekih to teže ide.

Saradnja roditelja i vaspitača
Deca su sposobna da razviju sigurnu vezu sa vaspitačem i uprkos nesigurnim vezama sa roditeljima. Na ovaj način, dete dobija mogućnost za širenjem broja figura za koje je vezano i ostvari kvalitativno drugačiju vezanost od one sa roditeljem. Pod „radom“ i saradnjom roditelja i vaspitača podrazumevamo i stvaranje atmosfere i pogodne klime za sam dolazak u vrtić, upoznavanje vaspitača i druge dece, priprema na odvajanje i uveravanje deteta da je sigurno i da će roditelji doći po njega. Može se reći da je atmosfera koja vlada pred polazak u vrtić u velikoj meri određena i očekivanjima koja roditelji gaje u odnosu na vrtić, kako shvataju rad samih vaspitača i kakav stav imaju prema odvajanju od svog deteta.
Detetu valja pričati pozitivno o vrtiću: da je to mesto igre i zabave gde borave i druga deca, gde će se družiti sa vršnjacima i vaspitačima koji će brinuti o njemu itd. Što se kod dece stvore pozitivnija očekivanja, veća je šansa da će im ta očekivanja oblikovati i sam doživljaj vrtića i na taj način povećati verovatnoću poželjnog reagovanja na adaptaciju. Dete uglavnom bira vaspitača koji ga je prvi dočekao i priča o njemu kao dobrom i najboljem. Zbog toga roditelj stiče utisak da drugi vaspitač nije dovoljno posvećen i rađa se nepoverenje.
Posao roditelja
Jeste da pomognu detetu da savlada svoju anksioznost, da je obrade za njega i da mu vrate sadržaj u za njega svarljivoj formi, a ne da ga preplavljuju sopstvenim strahom. Važno je da roditelji pokažu da su ponosni što je dete dovoljno veliko da krene u vrtić, da imaju poverenja u sebe kao roditelje i u svoje dete da će ono uspešno da prebrodi sve što ga čeka, i da će sa uživanjem prihvatiti nova iskustva, učenje, igre, prijatelje. Takođe, da roditelji ne lažu svoje dete u vezi s tm kada će doći po njega, i da ne odlaze „na prevaru”, bez pozdrava. Dete će ih onda neprestano iščekivati i neće biti otvoreno za ono što se dešava oko njega u grupi. Nekada je lakše da roditelj, koji inače svakoga dana odlazi od kuće (najčešće otac) odvodi dete u vrtić, jer je dete od njega naviklo da se od njega odvaja na dnevnom nivou.

Osnovni tipovi adaptacije

  • laka adaptacija;
  • adaptacija srednje težine;
  •  teška adaptacija.

 

Laka adaptacija predstavlja normalnu reakciju na promenu sredine dece koja imaju optimalne vaspitne uslove i koja su uspostavila sigurnu i stabilnu emocijalnu vezu sa roditeljima. Kod takve dece sve reakcije i promene u ponašanju prolaze u roku od 10-15 dana boravka u kolektivu. Dete brzo prihvata novu sredinu i raduje se dolasku u nju.

Adaptacija srednje težine imaju deca čije se promene u ponašanju produže i do mesec dana boravka u vrtiću ili jaslama, tokom kojih dete uporno odbija dolazak u kolektiv.

Teška adaptacija se obično vrlo retko sreće u praksi. Odnosi se na decu kod kojih se mogu zapaziti uporne i dugotrajne reakcije i poremećaji u ponašanju koji traju i po nekoliko meseci. Obično je kod takve dece prisutno više nepovoljnih činioca koji produžavaju period adaptacije kao što su česta odsustva iz kolektiva usled bolesti ili nekog drugog razloga, nepovoljni porodični uslovi, neprimerni vaspitni uticaji i sl. u tim slučajevima, potrebno je timsko sagledavanje problema (vaspitač/medicinska sestra, roditelji i pedagog ili psiholog) i zajedničko pronalaženje načina da se teškoće prevaziđu.

Treba napomenuti da najveći broj dece prođe proces adaptacije bez većih problema, a samo mali broj prolazi teži oblik adaptacije.